Manjama
|
Cao svima, nova sam na forumu. Nadam se vasim odgovorima, a mozda ako i ne dobijem nikakav mozda ce mi biti lakse bar dusu da otvorim. Mislim da je doslo vreme da presecem neke stvari. Naime, imamo dete od godinu dana, zaljubila sam se u dobrog coveka, radnog, koji je zeleo sve sa mnom, tako sam i ostala trudna. Od tada sve pocinje da se menja, kao da mu je ta trudnoca dala za pravo da se ponasa kako on hoce, jer se podrazumeva da cu preko svega preci jer nosim njegovo dete. Umeli smo strasno da se posvadjamo, za sve bi krivi moje hormone kako sam ja nervozna i trazim razloge za svadju. Umela sam da poverujem u to i uverim sebe da sam kriva. Hajde tesila sam se bice bolje. I umelo je da bude bolje... Ja sam u medjuvremenu zavrsavala fakulet i dobili smo dete pre godinu dana i zvanicno poceli da zivimo zajedno. Mi smo bili na spratu kuce, njegovi roditelji u prizemlju, nikada nije postavi stvari izmedju mene i njih kakve treba da budu, pa sam cesto bila izlozena raznim neprijatnostima, a u prvi sukob sa njegovom majkom sam dosla kada je mali imao mesec dana. I od tada stalno je nesto novo izmisljala. Ja sam to prenosila na njega, tu nervozu zbog njenog ponasanja, on bi planuo u svakoj raspravi, pretio sudom, da ce se razvesti, da ce mu sud odrediti kada ce vidjati dete... Nadala sam se boljem, ostajala zbog deteta... Blizila nam se svadba i dalje su izbijale svajde, pakovao mi je stvari oduzimao sve sta je kupio. Naravno i gospodja majka je imala sta za reci, umela je da vredja i ogovara moju porodicu. Shvatao je kakva je ona zapravo u trenucima iznerviranosti njenim ponasanjem, ali cim bi se strasti stisale, on bi se opet priklonio njoj, a ja sam bila za sve kriva. Umeo je da urla na mene, da mi polomi telefon, gadja stvarima, unosi mi se u lice, uvrne ruku. Sve sam to krila od mojih, jer nisam zelela da ih sekiram i nadala se boljem... ostalo je samo na nadanju. Posle jedne od svadja sa njehovom majkom, ta zena me je cak i pljunula, dva puta, nakon toga nisam zelela da mi ona cuva dete niti da mi se priblizava. Nakon sto se sve smirilo, on je na sve to zaboravio i ja nisam smela nista da kazem za nju. Osecalama sam se ludom u beskrajnim raspravama sa njim... U toj nadi da ce biti bolje ostala sam ponovo trudna, valjda nas je jos ta strast vezivala. Prvo sam razmisljala o abortusu, a onda shvatila da ne mogu sama svom detu da presudim.. Da sam bila odlucnija i ranije se resila da ga ostavim, ne bih ni dosla do ove slave, ali i kada bih otisla ja bih se zbog deteta vratila jer mi je bilo mucno da otac dolazi da ga vidi. Pokusala sam da resim situaciju, dogovorili smo se oko nekih stvari i odlucili da bebu zadrzimo. Nista se nije menjalo sam su se ponavljale stvari koje me izludjuju, svake nedelje se desi neki novi stres zbog moje svekrve, cak nas je zbog nje i njegov otac isteravao iz kuce. On pocne da trazi stan privatno, ali se brzo prikloni roditeljima ipak. Tu sam kao uljez, ni muz ne staje na moju stranu. I dalje fizicki nasrce na mene tokom svadje, preti mi....Vidim da se nista ne menja na bolje, da nikada necu imati mira u toj kuci. Kao i sto se ponovilo da ce se ponavljati da spakuje moje stvari i da mi oduzme stvari koje mi je kupio. Ne ume da me zastiti od nerviranja, da iznesm zdravu bebu, prema tome nema obzira, vukao me za ruku da me izbaci iz kuce, dete nam sedi metar od nas. Ne znam, da se nadam i dalje, nema nikakve vajde, nece se promeniti, mogu da odem kod mojih, a kako cu sa detetom i jos jednim u stomaku, stvarno ne znam.
|