Anoniman
|
Hvala vam svima na odgovorima… Nisam ni bila svevsna koliko ce mi znaciti da se nekome poverim, pa makar to bili i potpuni stranci, zato – hvala jos jednom! Pazljivo sam procitala svaku napisanu rec i svaka od vas je u pravu na svoj nacin… Ima kod nas i ljubavi i podrske i razumevanja, ali stalno se pitam do kada ce to sve da traje… Nekako osecam da je sa njim sve neizvezno, sve je na neko vreme, voli me, cist je, ne krade, ali ipak ostaje pitanje do kada? Nesto duboko u meni mi stalno govori da ce se on kad tad opet svemu tome vratiti… Razgovarala sam sa njim, plakala, molila, ucenjivala, ostavljala, pretila, ma sve sam probala… Imao je da bira izmedju mene i svih tih sranja, trodona, flormidala itd., navodno je izabrao mene i nasu ljubav, ali meni crv sumnje ipak ne da mira… Znala sam za njegovu burnu proslost, ali sam verovala da je to ipak samo proslost i da je to sve iza njega… Cinjenica da se on svemu tome vratio i kada sam zivela sa njim, govori samo da njemu nije stalo do mene (ustvari stalo mu je do mene kao do osobe od koje moze da ukrade pare ili proda zlato)… Ja sam imala jako lose detinjstvo i zaista se jako plasim da to sve ne priredim svojoj deci, a ako ostanem u ovoj vezi … Sta on moze da pruzi sutradan svojoj deci? Kako on moze da prica i uci decu o suocavanju sa problemima, o moralnim nacelima, o postenju, o postovanju ljudi sa kojima zivi itd.? Nekada imam utisak da ne bih umela da zivim bez njega, ali onda pomislim da od ljubavi ipak niko nije umro… Uhvatim sebe kako me grize savest jer zbog svoje slabosti postoje velike sanse da upropastim svoj zivot i zivot svoje dece… Ipak, mozda sam na dobrom putu sve dok realno uvidjam stvari i pokusavam da uradim pravu stvar. Izvinite na dugom postu, ali potrebno mi je da izbacim sve ovo iz sebe. Ako pisem na pogresnom mestu, molim moderatore da to srede.
|