|
Anoniman -> RE: Privrženo roditeljstvo (Attachment parenting) (3.4.2012 10:47:02)
|
Mislim da spadam u ovu grupu roditelja, u nekoj granici, jer mi nikada ne bi palo na pamet da se, recimo, porađam kod kuće (smatram da to nije brižno roditeljstvo, nego u današnjim uslovima pomalo nepromišljeno, jer uvek nešto može da krene naopako, i to onda nije briga za dete) ili da se hranim veganski, ili od polodova koji rastu u mojoj okolini, jer onda ne bi smo imali šta da jedemo.
Ja sam za to da detetu uvek! treba pokazati ljubav. I kad je zločesto, i kad zbrlja, uvek. Da zna da na roditelje može da računa i kad napravi s**nje, i kad pogreši, a ne da to kasnije u životu krije. Sve se može rešiti.
Kad god želi, u toku noći pređe u naš krevet, do 2,5 godine smo spavali u istoj sobi, krevet do kreveta. Za njega uvek ima mesta, mm i ja i tako u toku noći samo spavamo[sm=smiley36.gif]
On je dete koje je sigurno u sebe, ima samopouzdanja, i izuzetno je samostalan, u svakom pogledu. Bez obzira što zna da sam ja tu da ga zaštitim i da mu pomognem, on bira da to učini sam, što i jeste krajnji cilj.
U vrtić ide zato što nemamo mnogo dece u okolini, pogotovo ne njegove generacije, i da ne ide u vrtić bio bi samotnjak, što se meni ne dopada. Da je drugačija situacija, i da ne moram da završavam faks, verovatno bih ostala sa njim kod kuće do predškolskog.
Ne vidim ništa loše u ovom načinu odgoja, ako se ne ide u ekstreme (dojenje nakon 2-2,5 godine je meni ekstrem, kao i ta ishrana lokalnom hranom, kao i bilo šta što u toj meri opterećuje ljude da prate neki šablon). Jedno je dete razmaziti, a drugo pokazati mu ljubav, neretko su deca razmažena baš zato što roditelji ne provode dovoljno vremena sa njima, pa ono malo vremensa koje provode zajedno roditelji pokušavaju da se iskupe kupujući detetu sve i svašta i dopuštajući ono što inače ne bi.
|
|
|
|