prase
|
Ja sam negde već pisala da je mene i mog brata mama puštala na plažu (na moru) da idemo sami kada smo imali 7-8 godina. Onda jedne godine, kada su sa nama bile i dve sestre od tetke, a mi imali 10 godina - nije nas pustila. Sestre su bile stare 10 i 8 godina. Morali smo da molimo i molimo i molimo... Za 2 nedelje koliko smo bili sami, pustila nas je samo jednom. Kasnije nam je priznala da je i tada bila negde da je mi ne vidimo a da ona vidi nas. Stvar je u tome što je ona meni i bratu verovala, a sestrama nije. Jedna od njih je uvek imala neke sumanute ideje i neretko je uspevala da nas nagovori sve koliko nas ima da je u tome pratimo. Na primer, da preskačemo sa krova naše kuće na terasu susedne kuće (uhvatili su nas pre nego što je bilo ko skočio). U Beogradu nas je puštala da idemo sami na bazen od 6. razreda osnovne škole (tada više nismo mogli da idemo na more, pa je to bilo jedino kupanje), a tetka recimo svoju decu nije puštala same do... pa zaista ne znam da li su išli do fakulteta i jednom bez roditelja. Kada smo bili 1. razred srednje škole, išli smo na Adu, naravno sami. Mislim da sestre i brat od tetke nisu išli nikada na Adu... iako žive u Beogradu. Svodi se na sledeće: postoje deca kojoj može da se veruje i postoje deca kojoj ne može da se veruje. Ja sam bila u ovoj prvoj grupi, ali ni kao pripadnik te grupe nisam imala pravo da idem kuda hoću sa neodgovornom decom. Mama nas je pustila jednom same, pa nas pratila da nas posmatra kako se ponašamo. Drugi put, treći put... Onda su joj komšije izveštavale šta smo radili na plaži i u jednom trenutku je počela da nam veruje. Znala je da smo dobri plivači, ali da nećemo zbog toga otići tamo odakle nas niko neće čuti u slučaju da nam treba pomoć. Napunila nam je glavu pričama o tome kako se dave ljudi koji pokušavaju da pomognu davljeniku, kako je dete od 7 godina umalo udavilo tetku kada je imala 18 godina. Videla je da smo i manje slobodni kada smo sami nego kada smo sa njom - dakle, neke stvari smo shvatili. Da bi deca izbegavala opasne situacije, na plivanju ili bilo gde drugo, moraju da poseduju neki strah. Mi smo se prvo bojali batina, a posle smo tek počeli da se plašimo da će nešto da nam se desi. Tvoja deca, Afro, dovoljno su velika da imaju ovaj "demokratski" oblik straha... svodi se na to da li im veruješ da se dovoljno plaše ili ne. E sad... Zašto nismo išli na Adu do srednje škole... Zato što je to jezero koje nije jezero, voda je mutna i mama je zbog toga bila protiv. Nije nam zabranjivala, samo je izražavala svoje nezadovoljstvo a mi smo sami odlučili da nećemo, dok nas društvo u srednjoj školi nije nagovorilo na to. Iskreno, umalo da se udavim sa sve svojim plivačkim stažom od 12 godina tada. Zaronila sam malo dublje i odjednom nisam znala na koju stranu da idem da bih izašla na površinu. Ništa se ne vidi, potisak vode te ne vuče, šta više gravitacija te vuče suprotno. Posle toga NIKADA više nisam zaronila na Adi... Moj savet - pusti ih jednom same onda kada i ti imaš vremena pa nađi neki način da "baciš oko" šta rade iz prikrajka. Sigurno se ono što vidiš neće puno razlikovati od bilo kojeg drugog puta. Ako ti se to što vidiš dopadne, ti ih onda pusti. Ako vidiš skokove u plitku vodu, potapanje, bilo šta opasno, znaš šta ti je činiti... pauza pa iz početka...
_____________________________
sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!
|