Didy
|
Već godinu dana sam u fazi da kad pričam sa mužem o sledećem detetu, pomislim, neka još malo... I sve što dalje, sve mi je nekako teže da se odlučim. Što dalje, to mi se život više vraća u normalu. Stefan je krenuo u jaslice, počela sam da radim mnogo više, krenula sam tri puta nedeljno na aerobik, dva puta na engleski... Sad sam polagala engleski, planiram da posle praznika prionem da konačno napišem svoj master rad koji me čeka već dve i po godine, počela sam da se viđam sa društvom češće, nedavno sam bila sa kumom ceo dan u Novom Sadu bez Stefana, prvi put smo se na miru ispričale otkako sam se porodila... Konačno se malo vraćam samoj sebi i uspevam da nađem vremena da se malo opustim i da radim neke stvari koje volim, a za koje nisam imala vremena u poslednje vreme. Ne vidim sebe samo sa jednim detetom, ali kad zastanem i razmislim, priupitam samu sebe da li je to, možda, odluka unapred doneta, pre nego što sam zaista shvatila koliko energije i odricanja traži dete. Da se razumemo, ja zaista uživam sa svojim detetom i obožavam da provodim vreme sa njim, ali ne znam da li sam spremna da ponovo provedem godinu dana sama sa bebom... Nisam kućni tip i treba mi mngo više od varjače, TVa i praznih priča. Mislim da bih se lakše odlučila za drugo dok je Stefan bio beba. I setim se uvek drugarice, koja mi je rekla dok je Stefan imao 6 meseci: "Ako planiraš drugo dete, bolje se odluči dok još znaš gde su ti flašice, posle će ti biti mnogo teže." Tad sam se smejala, a sad vidim da je bila u pravu... Počne onda da me grize savest i da razmišljam o sebi kao o nekom sebičnom i samoživom stvorenju... pa se setim svog brata i snaje koji godinama pokušavaju da imaju decu, a ne mogu, a toliko ih žele... I onda nabasam juče na temu o postporođajnoj depresiji i odem sa foruma u sred iščitavanja vaših postova, samo mi je sipala so na ranu... Kad god počnem da razmišljam o ovome, odustanem u pola diskusije sa samom sobom...
_____________________________
Na pučini je mir... I mir će nas udaviti...
|