Azada
|
Pisala sam vec da sam skoro u potpunosti sama. Neku noc sam se i rasplakala zato sto imam i babe i dede i tetku, a da mi neko u po noci treba, nemam koga pozvati. Sama sam u braku, u roditeljstvu. Sa mm samo telefonski. Od citavog meseca, samo dva to cetiri dana bude kuci. Moji imaju godinu i po tri, ali su mi kao da imaju tri i cetiri. Nemamo flasica, duda, pelena, kolica. Jedu, piju sami, ponekad i obuku, setaju kilometraze, penju se na cetvrti. Idemo zajedno svi kod dr , ma ko bio bolestan, u radnju, postu, Opstinu, na rodj, slave, bukvalno sve, sve. Da mi nisu ovako samostalni sigurno se ne bih odlucula na trece.
Verovatno nisam svesna svoje nesvesti, ali vec za pola godine bih ododustala od trrceg, jer bi mi bilo lepo. Imala bih vrememna za svr ono za sta nemam vec vise id tri godine. Ovako, spojila sam sve, pa ko prezivi. :)
Ova dvojica krecu sad u vrtic. Imam pre podne slobodno za doktore i svoj mir. Samo da se pregura prva godina. Posle je sve lakse.
Necu nikog da uvredim, ali mislim da zene ciji su muzevi kuci, a pri tom hoce bar da obuju jedno dete, da bar jedno umiju, stave u autoseste, bilo sta urade s jednim dok vi obavljatr nesto s drugim, treba da su, ako nista, bar malo zadovoljne. Joj. Ne znatr kako je lakse u dvoje! Sad smo bili na godisnjem, odmorila sam se bas, bas, ali samo zato sto je bio jos jedan par ruku, nocni zagrljaj i jutarnja kafica u dvoje. Savrsenstvo!
Raspisah se. Otisla sam. :)
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
sada sam već u ozbiljnim godinama, ali nikad se ne zna život je pun iznenađenja
