Anoniman
|
Yula, nisi me razumela, tj, nisam se baš najbolje izrazila. Umorna sam od života. Umorna sam onako da nikakav beg na par dana bez dece, ili san od 12h u kontinuitetu ne može da nadoknadi. Umorna sam onako kako samo majka može biti. Umorna sam od svakodnevnice: 6.30 ustanem, sredim se za posao, sredim Luku, sredim Marka ako ustane, Luka u vrtić, ja na posao, giljam tamo, dođem u 16h, mm ode u 16.30, ja ostanem sa decom, u 19.30 večera, u 20h kupanje, onda natezanje: hoće da jede, neće da jede, šta hoće da jede, šta neće, neće da se kupa - neće iz kade, neće mleko - hoće mleko, neće da spava... onda sudovi, onda hrana za Marka da se pripremi za sutra, taman sednem, on krene da njari, i onda legnem sa njim. Nisam odrasla ni časa, tj jesam, ali na poslu. Nemam volje da izađem, jer kad pomislim na mamurluk uz dvoje dece, prođe me volja, a ja sam čovek od meraka, ako idem, idem na cigane i pijem. Deca su trebala večeras spavati kod moje mame. Ja sam se toliko unervozila, a mama je samo pitala "Kako ti kupaš Marka?"... Tada sam shvatila da ona realno nema pojma oko njega. Nema pojma kako ga kupam, dal ga i koliko mažem, koliko mleka, kako ga uspavljujem... I ustvari, ni ne mogu da zamislim kako bi ona postigla sa njih dvojicom, jer, ona je ostarila i usporila se, a i nikada nije imala dvoje male dece (ja sam imala 13 god kad mi se brat rodio). I tek večeras sam shvatila da u skorije vreme ne vidim svoje "Dobro jutro". Ja i dalje nemam poverenja ni u koga. Mene da sutra zgazi auto, mm ne bi znao gde deci stoje čisti peškiri, a ne šta Marko sme da jede i koliko treba da jede. Shvatila sam da se užasno plašim zbog toga što samo ja znam sve, a svi ostali znaju parcijalno, rekla bih da dadilja zna najviše. Jednostavno sam umorna od strepnje, jednostavno sam umorna što mi se mozak nikada ne odmara.
|