kameleon*
|
Краљице Наталије, Адмирала Гепрата, парк Мањеж, Немањина од Славије до Милошеве са обе стране, Делиградска, Тиршова, сви прилази Бирчаниновој са свих страна неколико прстенова све је било под полицијском опсадом! Они у комплетној опреми – такозване корњаче, припадници Жандармерије, коњичка полиција, пси и марице не зна им се број. Кажу да је око 18 часова у центру Београда било око 2.000 представика Министарства унутрашњих послова. Мислим да лажу. По ономе што сам ја видела било их је више. Много више.
Шта су радили? Обезбеђивали изложбу “Ече Хомо” шведске уметнице Елизабее Олсон Валин на чијим сликама је Исус Христ приказан у женској одећи окружен особама сумњивог морала и сексуалног опредељења. На позицијама су били далеко пре почетка изложбе која је отворена око 18 часова. На улицама су се груписали пре 16 часова, да би од 17,30 сви прилази Бирчаниновој били затворени. Или кордоном или оградом. Или и једним и другим. Од 17,30 у центру Београда је на снази био полицијски час – ограничено кретање људи. Иако нигде није било најављено. Иако је у супротности са законима ове земље.
Колико су озбиљно схватили свој посао сведочи и податак да је припадник МУП-а код Академије 28 зауставио једног дечка од 15-16 година. Дечко је био у плаво-белим бермудама, белој памучној мајици на којој је била карта Косова и Метохије у дезену српске тробојке са печатом “Нема предаје”.
- Момак, где си пошао?
- Горе…
- Не можеш да прођеш овуда! Врати се тамо!
Дете у бермудама и мајици са кратким рукавима од 15-16 година је заиста опасност за систем и изложбу. Није шала, сетимо се курира Јовице, Бошка Бухе, Сирогојна и осталих. Ко зна, можда је и овај деран негде имао запаљиву направу, ваљало га је удаљити.
Ми смо некако стигли до угла Бирчанинове и Светозара Марковића, мало на шарм, више на безобразлук, али даље нисмо могли. Полиције онолико. Што обичне, што Жандара. Ограда је затварала улаз у Бирчанинову иза ње кордон, испред ње кордон, а као шлаг на торту у групама су били и Жандари. Представници Двери Глишић и Обрадовић су разговарали са полицајацима, а по завршетку краткотрајног разговора Глишић је отишао, а Обрадовић је остао да прокоментарише:
- Добили смо уверавање да то неће бити класична изложба. Да ће је само отворити и затворити. Све скупа пола сата. Да неће трајати неколико дана. То је успех. Морамо бити задовољни тиме јер смо показали да се не слажемо са порукама које изложба шаље.
На опаску да се окрене око себе и види колико људи је овде, Обрадовић је рекао:
- Затворили су све. Није могло да се прође. Нас из Двери је било много више, али су спречили да дођемо сви. Само нас пар је прошло. Али смо ипак успели изложбу сведемо на пола сата трајања.
Логично питање које се наметало је а шта ако они после изложбе спонтано крену у шетњу?
- Неће, имамо уверавање полиције да шетње неће бити. Не можемо ни ми да баш сваки ћошак контролишемо.
А, онда је и он отишао. И ми смо се повукли у оближњи кафић. Да сачекамо мало, да видимо шта ће бити. Око 19,30 придружила нам се девојка која је “на фору” успела да уђе на изложбу, али су одмах “снимили” да није део екипе па су је испратили напоље. Оних пола сата о којима су полицајци причали се тако продужило на сат и по. Мени то делује више као њихов успех, а не наш.
Кад се подвуче линија, они су организовали изложбу која је, како се може пронаћи на интернету од 1998. забрањена у Европи. Истој оној у коју наша власт тако хита. С обзиром да је за њих за све мерило ЕУ како то да оно што иста та Европа не жели у свом дворишту ови наши тако силно желе? Не знам како вама, али мени на памети она “већи католици од папе”. Да се вратим на њих, они су имали изложбу, добили су апсолутну безбедност јер је сам центар Београда био неколико сати у блокади. Добили су оно што су тражили јер чак ни протест и захтев патријарха за забрану изложбе није уродио плодом.
Полицајци су добили прековремени рад. Добили су дневнице. Нису имали превише посла, никаквих инцидената није било. Понеки вербални окршај. И они су се поприлично сморили од досаде. Али, од 16 до 21, а можда и дуже… Кад се саберу сати није то тако лоше.
А ми? Ми смо још једном испали глупи у друштву. Ако нам је за утеху, овога пута појачани некадашњим кошаркашким репрезентативцем Дејаном Томашевићем који је дошао да подржи протест. У суштни шака јада је стајала на углу Бирчанинове и Светозара Марковића и гледала се са полицајцима и жандарима. Кад се реално погледа, била је то тужна слика. На пар десетина метара од нас они су хулили на Бога, а све је то обезбеђивала српска полиција. Коју ми плаћамо. Испада да смо и ово ми финансирали.
Оно што постаје уобичајена ствар у Србији, да се крши закон, сада се проширило и на друге ствари. У Београду је 3. октобра мало суспендован Устав. Не много, не дуго, на пар сати. Заборавило се на неке чланове, окренула се глава кад је требало. Није то тако страшно. Уосталом, следећи пут ћемо се томе смејати јер тада вероватно нећемо смети ни на улице да изађемо како би педери, лезбејке и они који хуле на Бога могли да одраде неку нову изложбу, неки нови перформанс.
А до тада…
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
