Anoniman
|
Nemam pristup YT sa posla, pa ću malo da pričam napamet.
Vidim pominjete knjigice sa prozorčićima, olovke, pametne kutije, veće kocke, manje kocke, drvene kocke... sve to koristimo.
Deca su različita, to morate imati na umu.
Luka je recimo super pričao, ali nije puzao, direkt je prešao na hodanje. Crtanje mu je bila slaba strana, do nedavno je mazao po papiru bez ikakvog smisla, iako se sa voštanim bojama susreo sa godinu dana, ako ne i pre. Knjige je čuvao, sa godinu dana je znao da kaže šta je šta u knjizi. Pametne kutije je brzo savladao, ali ređanje kocaka tek sa nekih 4 godine. Prosto nikada nije imao maštu za pravljenje kućice recimo, i dan danas nema iskakanja iz šablona, kućica se pravi kako sam mu ja pokazala, i ne dozvoljava da se pravi drugačije. Ali, recimo sam pravi robote, i to može da varira. Ali, recimo, Luku sam morala da učim da sklapa lego kocke, dok to sa Markom nisam radila. Video je da Luka slaže kocke, i sam je shvatio kako se to radi. Jedan dan je strpljivo sedeo preko sat sa kockama, i pokušavao. Kada je prvi put uspeo, više nikada nije bilo problema. Uopšteno, fina motorika Marku nije problem. Međutim, koliko god da voli knjige, iz nekog razloga voli da ih kida (Luka to nije radio, kao što sam spomenula). Voli i bojice, lepo traži "boje i papa" (=papir), i mirno sedi i crta. Ali, skroz su drugačiji, Marku pričanje ide mnogo sporije nego što je Luki išlo, ali je puzao, sam prohodao, a Luku smo vodali za ruku dosta dugo.
E, sada ću se malo nadovezati jednim copy-paste-om iz druge teme, a tiče se programa iz Lukinog vrtića, te je reč o deci sa 5 godina. Možda nekome bude zanimljivo.
Posle toga smo Luka i ja išli u vrtić u igraonicu koja je bila na temu podizanja samopoštovanja i samopouzdanja kod dece! Genijalno! 3-4 igrice ... Prvo smo morali decu da prepoznamo po njihovim senkama (stajali su iza platna, mi u mraku, a na njih sija dijaprojektor. Imala sam tremu, šta ako ga ne prepoznam, ali ipak jesam.  Onda smo pisali imena na papiriće i deca su se predstavila i predstavili su mame. Za to su dobili aplauz. Nakon toga je svako dete predstavilo svoj rodoslov koji je još pre pravljen. Zatim je svako dete imalo svoju ogrlicu na kojoj su bili papirići, pa su na papiriće drugari pisali nešto lepo o detetu. Zatim je svaka mama čitala osobine o svom detetu: dobar drug, lep, sladak, volim da se ugram sa njim, pametan. Opet aplauz. I na kraju smo dobili kolaž, lepak, ma razna čuda, da pravimo porodični grb... Mislim da je poenta bila napraviti toplinu doma, a ne grb. Nisam baš razumela zadatak.  Uglavom, napravili smo kuću, Luka je nacrtao u njoj sebe i Marka, napravili smo veliko srce na krovu... Bilo je lepo. Prijalo mi je da provedem vreme sa Lukom, od kada se Marko rodio, slabo imam vremena da provodim vreme na ovaj način sa Lukom.
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Mozda roditelji nisu toliko radili sa nama, ali mi smo kontantno bili na ulici sa drugom decom, i igrali se stvarno svega i svacega. Ovi klinci danas slabo umeju da se igraju, cesto moras da im govoris sta da rade.
