MamaJedneAne
|
Prvi put sam na forumu i nisam stigla sve da iščitam, mada sam pogledala neke od postova. Ja sam pre dve godine usvojila devojčicu. Obično ljudi komentarišu kako je to jedna divna i humana stvar, ja uvek odgovorim da to nije bilo iz humanih ili pomodnih razloga, dete smo usvojili jer nismo mogli da postanemo roditelji prirodnim putem. Posle 6 vantelesnih oplodnji, milion poseta lekarima, nadrilekarima i baba-vračarama(da, dobro ste pročitali), odlučili smo da usvojimo dete. Naravno to nam je od početka bila opcija ukoliko ne uspemo da dobijemo dete prirodnim putem. Ja sam žena koja je potpuno mogla da zamisli život bez dece i više sam se na usvajanje odlučila zbog mog supruga, koji ima mnogo braće i sestara i koji je žarko želeo da postanemo roditelji. Želela sam i ja dete, ali ne bih mislila da mi je život promašen, čak i ako ga nikada ne budemo imali. Rešila sam da ovo podelim s vama, jer sam u jednom od postova pročitala da neko nudi svoje dete na usvajanje!! Ne mogu rečima da opišem koliko sam se zgrozila, ne zato što neko ne želi dete, nego zato što ga po forumima nudi kao kilu mesa. Ja zaista ne znam kakav razlog može ljudsko biće da natera da ostavi dete, ali neću da ulazim uopšte u to, možda sam suviše subjektivna jer ja nisam uspela da prirodnim putem postanem majka, a ono što ne možemo da imamo obično najviše želimo.  Verujem da nam život uvek na neki način otvori oči i ukaže na naše greške i nadam se da to ti ljudi neće saznati na teži način. Ja jesam, abortirala sam s 18 i nikada više nisam uspela da ostanem trudna-mislite o tome. Pričajte otvoreno s decom, kupujte im kontracepciju, edukujte ih!!!!
Da se vratim na temu.Pre nego smo usvojili dete, ja sam imala slične dileme koje imaju neke od vas, brinula sam da li će dete biti zdravo, da li će biti lepo, inteligentno, da li ću ga ikada moći zavoleti, da li će ono voleti mene....zato sam rešila da napišem svoje iskustvo i tako možda pomognem nekome da se odluči.
Imam 40 godina, poslednje dve godine su najlepše godine u mom životu!!!!:))) Moja Ana sada ima 4 godine, ponosna sam majka prelepe , prepametne i divne devojčice i otkada je ona član naše porodice mislim da smo svi postali veseliji, zdraviji i bolji ljudi, ona nas je takvima napravila. Inače, naša porodica broji još 2 člana, imamo 2 divna psa koji su takodje naše bebe i koji obožavaju Anu i ona njih. Mi smo jedna srećna porodica:)
Anu smo usvojili iz hraniteljske porodice i moram priznati da sam bila puna predrasuda kad sam je videla-bila je prljava, zapuštena, neočešljana, čudno dete koje nikada ne plače. Majka joj je delimično retardirana, ima hidrocefalus i ostavila ju je još u porodilištu, dakle , u meni se rodio i odredjen strah od toga da li je dete eventualno retardirano i stalno sam tražila neke znake:/. Moja osećanja prema tom malom biću su bila pomešana, srce mi je lupalo kao ludo, od (odjednom) velike želje da imam dete, posebno što sam ja baš želela ćerku, a u isto vreme sam se borila s nekom odbojnošću i strahom. To vam pišem da znate da ni mi, usvojitelji, nismo "operisani" od normalnih ljudskih strahova, kompleksa, svi smo mi ljudi i to je najnormalnija stvar. Posebno mi je bilo neprijatno jer je moj muž od početka "zaljubljen" u Anu, oči su mu sijale, celo njegovo biće je bilo usmereno samo ka njoj, što je činilo da se osećam kao najgora osoba na svetu, koja i nije zaslužila da ima dete. Moje prihvatanje Ane, kad je došla u našu kuću teklo je polako i sporo, a i ona je to osetila i zvala me je tada isključivo imenom, dok je supruga zvala "tatice". Ja sam se iz sve snage trudila da me ona zavoli, bila preblaga, smeškala joj se, igrala se s njom-napretka nije bilo, ne velikog. Pomislila sam tada da sam unesrećila jadno dete jer sam ga dovela i bilo me je sramota od same sebe. Onda mi je jednog dana pukao film i kada je srušila neku čašu, ja sam je lupila po guzi....mislila sam da ću da umrem, ona nije zaplakala, samo me je ozbiljno pogledala direktno u oči, prekorno, kao da pita "Zašto???". Ja sam sela u fotelju i počela da plačem, i odjednom, ona mi je prišla, zagrlila me i rekla "nemoj plačeš, sve bude u jedu, Anu ne boji". Mislila sam da ću da se bacim s terase od muke, to je bio prvi i poslednji put da sam je udarila. (Inače, odrasla sam u porodici gde je batinanje bio glavna vaspitna mera i gde kao žensko dete nisam imala pravo glasa, žalbe i zaklela sam se da NIKADA neću udariti svoje dete, a eto, tada sam to prekršila). Sutradan na igralištu, prišla nam je jedna devojčica i Ana je jednostavno rekla"Ovo je moja mama" i pokazala na mene-ja sam mislila da ću da se onesvestim od sreće, jer sam tada prvi put iz njenih usta čula da me je nazvala mamom, što sam sanjala godinama, godinama....nikada neću zaboraviti taj trenutak. Moje dete je pokazalo da je , čak i tako malo, u nekim stvarima bilo zrelije od mene i otada je naš odnos krenuo uzlaznom linijom. Shvatila sam da ne treba glumiti pred decom, treba se ponašati normalno, jer njima ne treba roditelj-robot, koji je uvek u pravu, koji nikada ne greši i tome me je naučilo moje malecno dete od(tada) dve godine. Posle mesec dana, toliko sam je zavolela da mi je nedostajala čak i kada odem na 10 minuta do prodavnice. Nisam ni sanjala da bih ikada ikoga mogla da volim toliko kao što volim nju i osećam njenu ljubav prema meni u svakom trenutku, čak je pre neki dan u snu promrmljala "mama ja te vojim":))) Još uvek ne mogu da verujem i ne znam čime sam zaslužila ovoliku sreću!!!!!:))Bila sam sebična i glupa što sam svoje komplekse, strahove i svoju kvaziudobnost pretpostavila majčinstvu, sada to znam i evo, javno priznajem.
Apropo komentara sredine, ja živim u Novom Sadu i do sada sam imala samo 1 neprijatan komentar na to što sam usvojila dete, poticao je od moje drugarice(!!!), ali ja se čak ni uvredila nisam, tolika je moja sreća da mi je potpuno SVEJEDNO šta ko misli, kaže ili kako nas pogleda. Mnogi čak kažu da ličimo,što ionako nema veze, ja recimo ne ličim ni na koga iz svoje familije, čije sam biološko dete. Inače, Ana je omiljena u svom zabavištu, svi dečkići su zaljubljeni u nju, pametna je kao pčelica, emotivno i previše inteligentna i toliki ponos osećam da ne mogu da prestanem da vas smaram ovde, izvinjavam se:)
Pre godinu dana je videla trudnicu, raspitivala se o bebama i odjednom me je pitala da li je i ona bila u mom stomaku. Ja sam malo bila zatečena, a onda sam pokušala da joj sve objasnim jezikom koji ona u tom uzrastu može da razume i rekla joj da je moj stomak bio pokvaren i da sam bila bolesna, da je zato ona rasla u drugom stomaku, a kad se rodila, jedna teta ju je čuvala dok mama i tata nisu došli po nju i da je ta teta jaaako volela i da je bila divna.A ona je onda pitala-a što nisi išla kod lekara, za stomak? Rekoh joj da jesam, ali da ni lekari nekada ne mogu da pomognu, pa je zato moralo ovako. Onda je ona konstatovala-ja sam rodjena u maminom srcu, ne u stomaku, što sam ja sa osmehom potvrdila. Juče joj je neka devojčica u zabavištu rekla "tebe mama nije rodila, nego usvojila, a mene moja jeste, iz SVOG stomaka", a Ana joj je rekla "Bolje je roditi se u srcu nego u stomaku, to znači da te mama voli i da si joj najlepša na svetu". To mi je ispričala vaspitačica, kada sam došla po Anu, a Ana je dodala, "mene je biralo mamino srce a i moje srce je biralo mamino, naša srca su ista i stalno se grle-to je ljubav" :))))
Svi s kojima smo u kontaktu znaju da je Ana usvojena, cela naša zgrada od 80 stanova je voli i tuku se ko će pre da joj kupi čokoladu kad odemo u prodavnicu. Buduće mame i tate, bitan je vaš stav-ako ste ponosni što ste usvojili dete, ako svi vide vašu ljubav prema njemu, čak i oni najledeniji će se "otopiti".Ako ne-ko ih šiša;) Mi pred Anom najnormalnije pričamo o usvajanju, nešto kapira, nešto ne. Nemam strah od toga kako će reagovati kad poraste, niti da li će želeti da vidi biološku majku-nadam se da hoće, jer želim da popuni i tu "rupu", samtram da je to potrebno da bi mogla da raste kao potpuna ličnost. Ne plašim se da bi ikada mogla nju meni da pretpostavi, mislim da nije majka ona koja te na svet donese, nego ona koja te voli i brine o tebi i nemam zaista ni najmanju dilemu da će i moje dete deliti to mišljenje. Ja je vaspitavam da o ljudima sudi samo na osnovu feedbacka koji dobija od njih-zna da ništa nije crno belo i zna da razume i da oprosti, kao i što zna da se izvini kad ona pogreši i to onako, od srca. Nadam se da će nači načina i snage da oprosti svojoj biološkoj majci i da shvati da je ovaj život pun čudnih, neprijatnih i teško objašnjivih trenutaka, ali da treba misliti više na one divne, srećne i radosne, zbog kojih svi i živimo.
Ne želim nikoga da nagovaram da usvoji dete, to je intimna stvar, zavisi od mnogo faktora. Što se biološkog faktora tiče, centar za soc. rad je dužan da vam da pravu i istinitu informaciju o tome da li je dete zdravo, o poreklu deteta(ako se zna), moraju da vam odgovore na sva pitanja. Niko vam ne garantuje da će vaše dete, ako ga rodite, biti zdravo, lepo i pametno, da neće biti kriminalac, zao ili loš čovek. Ja nisam toliko sujetna da mislim da je moja genetika nešto posebno, uostalom, ako ste imalo edukovani, znaćete da uticaj sredine mnogo više utiče na formiranje ličnosti nego što to čine geni. Vaše dete biće onakvo kakvim ga vi "napravite", to je jedna umetnost koju bi bilo šteta propustiti, verujte mi:) Dalje, stalno se spominju neki "uslovi", uslov da vaše dete bude srećno nema veze s brojem kvadrata, visinom plate ili pomoći kooje očekujete od drugih.Ako na to gledate, zašto onda pokušavate da dobijete dete prirodnim putem?:) Suprug i ja nemamo nikakvu pomoć, baka-deka servis nam uopšte ne radi, ja sam nezaposlena, moj suprug radi jedini u našoj porodici, a imamo i velik kredit i dva psa. E sad, nije da ne bi voleli da letujemo u hotelima sa 5 zvezdica, da nosimo skupu garderobu i da dete oblačim isključivo u najboljim prodavnicama, ali se dešava da, kad god imam viška para i krenem da kupim nešto sebi, sve se završi na tome da sve pare spiskam na Anu, onako, s apetitom:) Nisam se ja pretvorila u one majke kojima je dete ceo svet, i dalje imam svoje hobije, svoje društvo, vreme za sebe, to mi je potrebno i mislim da je to dobro. Samo, kad uporedim svoj život "pre Ane" i ovaj sadašnji, oči mi se odmah ovlaže(kao i upravo sada) od silne sreće i mislim da sam konačno uradila pravu stvar, postala sam MAJKA:)
Ljubim vas sve i želim vam da se dobro preispitate, da zanemarite strahove, komplekse, sve su to sitnice koje će nestati kao balon od sapunice kad u rukama budete držali nešto što će vas kao osobu promeniti za ceo život:) Želim vam sreću,da postanete biloške majke ili majke nekog malog bića koje negde čeka da ga zavoli neko poput vas. :)
|
želim vam lep život 
Odštampaj
