vukosava
|
IZVORNA PORUKA: slavica.
E upravo to. Hvala Bogu,prosla sam kroz to dovoljno jaka,uz podrsku dragih ljudi. Lakse mi je da sa ljutnjom gledam na sve to. Ne znam,ako bi se prepustila nekom drugom osecanju,bilo bi mi previse tesko,jer sam jako veliki emotivac. Ovako,drzim se toga-ja njemu ocigledno nisam bila dovoljno vazna i nije me dovoljno voleo,niti mene,niti moju bracu,da bi ostao uz nas. Ne zelim ni ja njemu da dajem toliko vaznosti u svom zivotu,i da dozvolim da me sve to izbaci iz koloseka.
Jeste. Ja sam znala da placem nocima i danima. Mozda tek kad sam otisla iz zemlje, sad kad pomislim na njega ili kad pricam o njemu se vise ne rasplacem. Cudo je sta ti tako nesto napravi u zivotu - karambol. Bar meni. Nisam znala ni u sta vide da verujem, svet mi se bio srusio. Mama je prolazila kroz jako teske momente nakon toga, mislim da je jedno tri godine samo dolazila sa posla, i ode u dnevnu sobu i place. Bila je i onda onda na dnu dna. Srecom pa smo srednja seka i ja vec bile dovoljno velike da znamo da radimo po kuci, da napravimo nesto od klope, da presvucemo i da se brinemo o najmladjoj... Ma stvarno mulj od vremena. Plus su mi zabranili da slusam muziku i gledam TV u kuci, debilna pravila patrijarhalnih sredina. I nosila sam crninu 40 dana, osecala sam se kao da sam u blatu non stop. Omiljeni momenti su mi bili da se sakrijem negde ispod kuce u nekom sumarku, da uzmem walkman i slusam omiljenu muziku. Te godine sam bila treca godina u skoli, napustila sam sport, postala vrlo dobra, krenula da se prezderavam, opijam... Citala sam jako puno, pogotovu Ruske autore i jako jako dugacke knjige. Kakvo mi je stanje uma bilo kad mi je omiljena pesma bila od Metalike - Fade to Black i Sanatorium a inace ih ne volim (ko zna za pesme videce da su bedak teski). Srecom me je drustvo cuvalo od svakog mulja u koje su sami upadali - devedesete i omladina po Srbiji. Srecom me niko nikad nije ponudio nikakvom drogom. Hvala im svima na tome. Inace, ne znam da li bi mi svo citanje Dece s kolodvora Zoo pomoglo u tom mom tranzitu... Znala sam dobro da ljudi u mojoj situaciji nisu bas uvek prisebni. Jedan moj prijatelj je par godina kasnije bio u istom cabru i zavrsio na heroinu bas zbog oca. Srecom se izvukao i danas je ok, otac, covek za ponos svake majke... Nije srecom dugo bio u tom blatu. Meni je medjutim od tada ostala ta moja boljka da hranom ubijam tugu, to nikako da savladam. I evo mogu da mi kazem super mi prija da pisem o ovome. I nek stoji da svako cita, briga me. Lakse mi je...
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
Ni dan danas nakon 2 godine ne mogu da shvatim kako je mogao, zasto. Nije mi uopste delovao kao takva osoba. Imao je problema, ali imamo ih svi, pa se izborimo sa njima, on mozda nije imao dovoljno hrabrosti.
