cvijetak
|
Da, uzasno je tesko na pocetku se pomiriti sa dijagnozama, bilo kakve da su...I strasno je to osjecanje bijesa i nemoci da bilo sta promjenis...
Ja sam nakon crnih prognoza, raznoraznih neukih ''ljekara'' vec zamislila soj zivot kao promasen, unisten, sebe kao zenu bez karijere, bez drustvenog zivota, zatvorenu u kucu i posvecenu samo djetetu. Najveca greska u svemu tome je sto su strucnjaci jako okrutni, i najzasluzniji za takva moja osjecanja...Prva dva mjeseca nisam izasla iz kuce, nisam se javljala na telefon, samo sam gledala u zid i razmisljala, ne zasto meni, nego zasto njoj. Zasto je bas ona uskracena za hiljadu sitnica koje cine zivot lijepim. Prolazilo mi je kroz glavu da ona mozda nikad nece hodati, trcati, govoriti. Sve te neke stvari koje su nam date kao dar od Boga, a koje ne cijenimo dovoljno. Zamislila sam njene vrsnjake na ekskurzijama, izletima. Prvi izlazak, poljubac...Problem je sto je njen tata odmah od nas odustao, tako da sam se sa tom teskom situacijom sama nosila, pa je bilo jos gore. Niko nije imao nesto lijepo za reci...
Onda sam se jedno jutro probudila, i jedenostavno shvatila da moj zivot jeste lijep, ispunjen, da ima milion stvari koje ce moje dijete moci da uradi, i da cemo hilkjadu stvari zajedno nauciti. Sad slobodno mogu da kazem da sam presretna sto sam je rodila. Na savrsen nacin je slozila sve kockice u mom zivotu. U takvim situacijama covjek spozna ko je u stvariu pravi prijatelj, a ko je bio tu samo da vrijeme brze prolazi. Da nije bilo nje, mnoge divne ljude ne bih upoznala, mnoge stvari ne bih naucila, mnogo lakse bih odustajala. Mogu da kazem da sam srecna, ispunjen zena, koja uziva u svakom novom danu. Ne opterecujem se vise tako nevaznim sitnicama. Ljubav koju ona meni pruza se ne moze opisati, dovoljno mi je samo da vidim njen zadovoljni osmjeh, pa da shvatim da zivot ipak ima smisla. Ne kazem da nije tesko, i da nemam losih dana kad mi se vrate moje bubice, ali ne vrijedi razmisljati o stvarima koje ne mozemo da mijenjamo. Bitno je svaki dan raditi sa svojim djetetom, izvuci maksimum od njega i uzivati u svemu tome.
Na pocetku su doktori rekli da nikad nece govoriti, a ona vec sad brljkezga ponesto, tipa mama daj daj, u skladu sa svojim uzrastom. Rekli su da nikad nece moci da sjedi, a ona sjedi uveliko Ma, prava je cura...
|
za obe
želim vam svako dobro u životu!
Odštampaj
