eugenija
|
Jedan od retkih mejlova koji sam poslala tih dana. Želim ovo da podelim sa vama. Ko je mnogo osetljiv, neka ne čita.
Nekad mi je jako teško biti skoncentrisana na bilo šta. Toliki pritisak osećam da prosto pucam u sebi i sva budem u totalnom osećanju bespomoćnosti, napetosti i konstantnog straha - šta danas? Jer kod mame je stanje jako loše, i to trajeee... Nisam naučila da je tako loše, a iz dana u dan saznajem neke nove informacije o njoj koje me svaki put bace u novo depresivno stanje. 10 dana se već dogovaram s njom da je okupam tamo u bolnici. E sad, možda možeš pretpostaviti kakvi su uslovi tamo, a možda i ne možeš, ali pokušaću da ti opišem kupatilo koje se tamo nalazi. U baraci br3, tzv. trica, nalazi se oko 10 bolesničkih soba, sa po 5-7 pacijenata u svakoj. To je otprilike 60 pacijenata, muških i ženskih koji koriste zajednički wc i tuš. Priroda tih obolenja je takva, da oni ne razbiraju realno od nerealnog, žive u svojim svetovima i rade stvari, za koje svet kaže, da su u najmanju ruku lude (ili luđačke). Tako je ta mala prostorija, koju zovu kupatilo, redovno puna svega. Tuš se nalazi u jednom malom, malom delu jedva odvojen od wc šolje. Pun je dlaka, vate, tampona, i fekalija. Tu i uriniraju i prazne creva, jer ne razaznaju šolju od tuša... Ili šta već. Ključa nema, ulaze i muški i ženski pacijenti, vrište, galame, vrše nuždu, dok se neko tušira...Sama sa sobom sam se patila, jer znam da moram mamu okupati, tu nema priče. Ali mi je jako teško naći se u svom tom smeću, smradu i zagušljivosti s njom tako bolesnom. Kada sam sve to u glavi nekako odvojila i skupila, odlučila sam kupiti rukavice i očistiti taj tuš i sve to kako najbolje umem i krenuti u to jebeno kupanje. Dodatni problem je što mama jako slabo sluša, neće da digne nogu, neće ovo, neće ono, pa je moja muka time otežana... No... Shvatio me kao razmaženu princezu, ili bilo kako drugačije, ja ti iskreno pišem o muci koja za nekoga možda nije ništa, ali za mene je strašna. I tako ja već 10 dana svaki dan idem s tom kesom za kupanje u koju sam spremila peškir, četke za kosu, fen, kupku, šampon, rukavice, spužvu... Svaki put ja i kesa.. i put do barake br.3. Svaki put muka u želudcu i strah u petama. Ali Eugenija ide. Ide sa nadom da uslovi kakvi su da su, nema veze, bitno da je mama danas bolje i da će da se okupa. Međutim, svaki taj dan mog odlaska bio je neuspešan. Ulazim sa osmehom u sobu, nalazim mamu zavezanu za krevet.. Obe ruke, obe noge... Glava zabačena unazad, pojma nema ni šta je ni gde je... Ništa od kupanja... Šok. Naveče zvoni mi mobilni - mama. Toliko od popodneva do naveče uspela se iščupati, da je uspela zamoliti nekog pacijenta za telefon, setiti se mog broja i nazvati me.. "Sine, mama je dobro, nemoj da brineš, pričamo viceve, sad smo baš pevali Biljana platno beleše. Dođi sutra, ponesi stvari za kupanje, ponesi neku pidžamu. . . Kako si, šta radiš..." A joj moje sreće!!!!!! Mama komunicira samnom!!!! Ležem u krevet srećna, euforija me drži, adrenalin radi svoje... Novi dan - ista priča. Ide Eugenija sa svojom kesicom, putem do barake br.3., ispunjena nadom... Paaaf! Novi šok. Kažu mi da je mama celu noć peškirima brisala podove, da je vrištala, da je bila jako uznemirena i da se na kraju sakrila POD KREVET, gde je niko nije mogao izvući! Scena - mama zavezana, ne prepoznaje me... Nema me, ne postojim.. Ko je ova devojka? Stojim sa kesom na sred sobe, gledam u mamu... Sva sam u očima. Ni jedan drugi organ mi ne radi.. I tako 10 dana. Bude bolje, pa lošije... Najnovije jeste da je počela da krade hranu i cigarete. Od lekova je dobila nezasit apetit i tamani sve pred sobom. Ja svaki dan donesem voća, slatkiša, neku pitu ili picu, puding, sok,,, Sve to pojede u sekundi i onda hoda po sobama, iz tuđih ormarića uzima stvari, otima pacijentima hranu... NOVI ŠOK ZA MENE! Iscrpljenost do bola.. pričam joj sat vremena... Ti si majo jaka, ja znam da ti možeš, molim te potrudi se.. evo ja sam tu... biće bolje, daće dragi Bog.. Molim te ne uzimaj tuđe... bla bla... Iscedim se... Ja sam ljuštura... Poražena nazad kući sa svojom kesom za kupanje. Mozak je najfascinantija stvar na ovom svetu. Kakva je to čarobna fabrika misli! Ljudi oko mene.. Primećuju me, vole me, stalo im je, žele da pomognu... ALI MENE SVE TO GUŠI.. Stop! Ne govorite mi ništa.. Čujem vas, ali ne dopire do mene, ne mogu uzeti vaše reči... (Misli na sebe, pred tobom je život, ne daj se, čuvaj se, kako da ti pomognem, treba li ti šta, razumem da je teško, ne mogu zamisliti kako ti je.. MUKA MI JE!). Neću puknuti i ništa mi neće biti. Sad mi je teško, logično da mi je teško i prolazim kroz to SVAKODNEVNO. Pomognem sebi utoliko što se izduvam napolju kroz to brzo hodanje. Dovoljno.
Mama. Baraka br.3. Ja. Tog dana je bila bolje. Pričale smo, nije bila zavezana, jela je, sestra nam je predložila da prošetamo ispred. Uzela sam je za ruku, složila se za šetnju. Vazduh. Mama diši.. Neka uđe u svaku poru tebe... Kiseonik. Svežina.. Promena. Mama ćuti.. gleda prema kapiji i piči ka njoj. Negde u sebi znam šta sledi. Plašim se pomisli. Pričam o vremenu, o zvezdama, nabijam šale kao iz kace jednu za drugom. Srce mi se cepa, osmeh mi je na licu.. E majkice, da se vratimo sad nazad.. Mama uporno ćuti, gleda prema kapiji, imam osećaj da samo nju vidi. I materijalno, i simbolički ta kapija predstavlja IZLAZ. Neće da se vrati, neće da priča... Samo gazi.. Već osećam paniku... Sumrak je... Staza do kapije čini se beskrajna... I dalje reči iz mene izlaze kao nezaustavljiva poplava neke davno zaboravljene pešadije koja upravo vodi jednu od velikih bitaka. . . Mozak radi paramparampam... U panici mozak najbolje radi.. Mozak je najfascinantija stvar na ovom svetu. Flesh - Ima li portira na kapiji u kućici? Flesh - Ima li ljudi oko nas? Flesh - Koliko jakno da vičem da me čuju sestre? Fleš - Ima li u blizini ijedan pomoćnik (čitaj "Grdosija koja ima najgori posao na svetu") za vezanje pacijenata? Mama, ajmo nazad.... Dosta smo šetali, ajmo lagano.. Znaš da imaš nizak tlak... Mama se probudi: 'AJMO KUĆI! Tras... Ovog puta imam napad panike. Nigde nikoga oko nas... Nema ni tog portira, ni jednog pacijenta, unaokolo ni jedne sestre, ni jednog bića.. Postoji mama, postojim ja, postoji kapija i postoji panika. Majkice, ićemo kući uskoro. Znaš da se moramo vratiti, sad će tvoja terapija, moraš popiti lekove... Okrećem mamu lagano.... Neće. Ne dopirem do nje. Uporna je, tvrdoglava i u bolesti svakako jogunasta i nepopustljiva. Ja sam njeno dete koje sluša. Njena devojčica koja ne zna reći NE roditelju... Iako je taj roditelj sada teško bolestan, iako je ispravno reći ne, zauzeti čvrst stav.. Ja ne umem. Dlanovi su mi već skroz mokri, srce mi je na vrhuncu Afričkog plesa smrti, a na licu mi je strah... Mozak je najfascinantija stvar na ovom svetu. Uspevam da je okrenem nazad u pravcu barake br.3. međutim, mama se paralisala. Ne miče niti jednog koraka.Ajmo majkice moja mila... Stoji kao ukopana.. Odjednom unezvereno izgovara: Jako mi je loše. Grozno sam. Nije mi dobro. Ajmo majkice, lagano, dosta si šetala, možda te zrak malo opio.. Kad legneš u svoj krevet, sve će da prođe.. Ide bez govora lagano napred.. Vidim strah na njenom licu. Vraćam je nazad u baraku br.3.... Pacijenti... Kapija psihijatriske klinike u Banja Luci. Staza između baraka, vodi do zadnje – mamine. U prvoj su alkoholičari i narkomani. Šetkaju tako nesmetano, žicaju od mene koju paru, cigaru, poziv sa mobilnog, pričaju mi vulgarnosti i plaze... Tri puta sam tamo srela Dijanu, devojku koja je bila deo mog društva.. Nekad – lepa simpatična crnka, krupnih crnih očiju, danas - džanki težak. «Čao Diška!» - «Ćao Eugenija!» Baraka br. 2., dečije odelenje. «Malog» obožavam. U meni budi osećaj materinstva i čudan osećaj straha. «Mali» stoji uvek tu negde, sedi na klupi, i smeje se. Ima divan osmeh. Dečak od 9 godina. Mali crni anđeo. «Ćao lepa!» - «Ćao mali!». Bilans – izmasakrirao oca zbog love. Dva drota ga čuvaju 24h, stoje ispred kapije, kažu mi, «ma, mali se brani ludilom»... Mamina baraka.. Strah od neizvesnosti me cedi kroz šake... Prvo prođem kroz dnevni boravak gde gleda TV onaj ko može. . . Masa bledih pogleda okreće se ka meni.. AAaaa.. šta bi.. Jedna baka se redovno nekako otrgne sa lanaca, i kao Kvazimodo juri hodnikom, dok je dva «pomoćnika» jure... Smrad..... Užasna smrad.. Ništa gore kad se pomeša miris bolesničke hrane i wc-a... Mamina soba. Sandra... «Evo naše Eugenije. Bog te blagoslovio. Ja te, Sandra blagoslovim.» I onda sledi ljubljenje.. Sandra me izljubi cirka 30 puta od čela do ruku... Dodatna otežavajuća okolnost – ima brkove, pa me svu izbode. Milena – vrišti i peva.. Druga Sandra – misli da je trudna, svaki put me moli po 89 puta da joj pročitam ginekološki nalaz, koji je već sav rascepan, prljav i masan, kako ga non'stop drži u ruci i smara sve redom šta piše u njemu... «Uterus prazan-NEMA TRUDNOĆE». Ajd opet pročitaj... I još jedna žena čije ime ne znam.. e ona šapuće.. «moj otac Savo, oni meni misle zlo, oni zlo, meni, ja, nisam, oni, zlo, zlo, nesreća...» I sad kad se svi ti zvukovi pomešaju – ja ne znam gde sam.. Brijem kao da sam u sred horora ili pakla.. To još tačno ne znam gde...
Ne volim jutro. Prespavala bih dan, jer je težak i neizvesan... Noć je stvorena za ljude poput mene. Sve je tiho.. Postoji šansa da ona spava.. Postoji šansa da ceo svet spava.. Noć je stvorena za ljude poput mene. Iz noći crpim snagu. Noć i ja - dva najbolja druga. Dva najstrastvenija pohotna ljubavnika. Noću sam svoja... Ne želim da završi. Smejem se na pomisao da selim na Aljasku... Šteta je spavati.
Mozak je najfascinantija stvar na ovom svetu. Sve ostalo je magla.
_____________________________
ŽENA JE STENA!
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
mislim da nisam trebala ovo procitati 
