boba 11
|
Naisla sam na zanimljivu i dosta istinitu pricicu pa reko da je podelim sa Vama :
Za svu decu koja su rodjena 70-tih i 80-ih !!! Prvo,preživeli smo i rodeni smo normalni iako su
naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine,jele
hranu iz konzervi,pušile i radile do zadnjeg dana
trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes
U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Čuvati
daleko od dohvata dece" na bočicama sa lekovima,vratima i ormarima.
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i
vazdusnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi
kad se vozimo biciklom ili na rolama.
......
Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim centrima.Delili smo
flašicu Cocte i Coca cole sa našim prijateljima i NIKO
nije umro zbog toga.
Jeli smo mlečne sladolede,beli hleb i pravi putar,pili
kole koje su i tada bile pune šecera, ali nismo bili
debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU. Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se ceo dan,sve dok
se ne upale svetla na ulici,zmurki,planova,klisa,spe
kulanja, partizana i nemaca, 1-2-3,kauboja i
indijanaca,zaloga,fantoma i svega ostalog sto je samo
decja mašta bila u stanju smisliti.Neretko,nas niko nije
mogao naci po ceo dan. I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada
iz podruma,spustali se niz ulice zaboravljajuci da
nismo napravili kočnice.Nakon par padova,slomljen
ih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti.Mi
nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo
ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,nikakve video igrice,nismo imali 99 kanala na televiziji (samo
dva i to drugi tek od popodne),nismo imali video
rekordere, surround sound, mobilne,kompjutere,
Internet,chat rooms.. .....
MI SMO IMALI PRIJATELJE I MI SMO IŠLI NAPOLJE
DRUŽITI SE S NJIMA ! Padali smo s drveca,znali se poseci na staklo,slomiti
zub,nogu ili ruku ,ali naši roditelji nikada nisu išli na
sud zbog toga.Igrali smo se s lukom i strelom,pravili
katapulte i bacali petarde za Novu godinu i sve smo
to preživeli bez posledica!
Išli smo biciklom ili peške do prijateljeve kuce,zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kucu da se
družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom,roditelji nisu
placali kauciju da nas izvuku.U stvari, bili su često
stroži nego sam zakon!
Imali smo slobodu,pravo na greške,uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim ! I ti pripadaš toj generaciji? ČESTITAM!
MOŽDA CEŠ ŽELETI PODELITI OVO S OSTALIMA KOJI SU
IMALI SRECE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO
ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELI
ODREDJIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !
Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali
|
A da ne pričam o onom delu da smo se vozili beu pojasa i airbagova, zaista ne treba komentarisati. Neću da budem partibrejker, ali meni ovo ne budi nikakvu nostalgiju, samo još veću želju da budem drukčija majka nego što su to bile mame u naše vreme - ne iz zle namere, jer za bolje nisu znale.
i da, pre budi revolt, nego nostalgično osećanje bilo koje vrste, jašta, ajd sad i ja, nepušač, da pušim u kolima na putu do plaže, jer su to moji roditelji, divni u svakom smislu, radili...pa ni oni više ne puše ni u prostoriji sa unucima, jer je vreme to grozno novo koje je došlo i dolazi, hteli mi to ili ne, pokazalo da to baš i nije tako dobro... 
Ja svoje dete pokupim iz vrtića, i ostavim ga pred zgradom. Neće kući! U 20h ga molim da dođe da večera, a on ponavlja "Još 5min mama!", i ja sam najsrećnija tada. Imam sreću da živim u zgradi koja ima uvučeno dvorište bez saobraćaja i gomilu dece. To što deca nauče igrajući se napolju sa vršnjacima, ne može niko da ih nauči. 
Odštampaj
