Dakle, krenula sam - uz konsultaciju sa svojim (privatnim) lekarom - u porodiliste kada sam osetila kontrakcije na 5 minuta, u trajanju od po 45 sekundi (otprilike). Kao u knjizi. Dodjem tamo, kad otvorena samo 2 prsta. Ja mislim, stavice me negde da legnem, da sacekamo malo... Kad ono - pravac porodjajna sala. OK. Valjda oni znaju sta da rade. Tamo konstatuju da imam kontrakcije na svakih 3-5 minuta, sve izgleda kao da je porodjaj krenuo, pa me pripreme za isti. Legnem na sto.
Veliko iznenadjenje za mene: ulazi medicinska sestra, postavlja mi braunilu na koju je nesto prikaceno, ne znam sta. Bez komentara odlazi. Nemam pojma sta su mi nakacili. Do tog trenutka, kontrakcije sam osecala, ali u poredjenju sa onim sto sledi - te su bile smesne. Kako je ono cudo sto su mi nakacili pocelo da kaplje, kontrakcije postaju zaista jake, na svakih 2 minuta, traju preko jedan minut. Prakticno sam zgrcena non-stop. Nemam i dalje pojma sta se desava. Prikljucena sam na CTG sa jedne strane a na ono cudo sa druge, dakle nema pomeranja. Prolazi sat vremena, meni postaje jasno zasto cujem da druge zene vriste. Ja bih vristala, ali nemam obicaj, a i ne verujem da ce mi biti lakse. Prolazi jos pola sata, pojavljuje se moj lekar. Kaze da sve ide super, otvorena sam 4 prsta, porodicu se sigurno pre ponoci. Gledam na sat i ne mogu da verujem, tek je 6 popodne. Uverena da je u pitanju zabuna, pitam ga da li je zaista hteo da kaze da cu se poroditi za 5-6 sati, on kaze "da". Kapiram da ne mogu da izdrzim jos toliko... Pita me da li da potera nekog anesteziologa da mi postavi epiduralnu anesteziju, pristala sam bez oklevanja.
Posto je kasno prikacena, u nemogucim uslovima (ja sam non-stop u bolovima i previjam se, a covek mi gadja kicmu kateterom), epiduralna ne radi bas 100% svoj posao. Osecam sve sa desne strane, dok (hvala Bogu) leva odmara. Nakon jos 2 sata (za koje vreme epiduralna prestaje da radi cini mi se skroz) osecam pritisak bebine glave i krece porodjaj.
Objasne oni meni kako treba da guram, lekar pritiska stomak, beba nece napolje. To se ponavlja nekih 5-6 puta. OK, vreme je za epiziotomiju. Sada neki mnogo korpulentniji tip gura, sa sve laktom u mom zelucu - ali ja vise ne mogu da izguram po ceo napon, samo do pola. Ostalo odlazi u glavu. Polivaju me vodom, ja im govorim da sam skroz svesna ali da ne mogu da guram dok mi ovaj tip ne izvadi lakat iz zeluca. Jos nekoliko napona ne uspevam da uradim nista, lekar donosi odluku da upotrebi vakuum (valjda se pise ovako). Beba izlece kao katapultirana, srecom na vreme je video pupcanu vrpcu, da je bila prebacena preko ramena. Zato beba nije htela da se spusti, valjda zato nisam mogla da je izguram sama.
Dodaju mi anesteziju, zakrpe me, spavam na stolu jos 2 sata...
Sutra saznajem da je to sto su mi prikopcali "stimulacija" i da je to deo standardnog procesa porodjaja. Zbog toga su mi podivljale kontrakcije i zbog toga je nadrealno bolelo. Ja znam da porodjaj boli, ali znam i osobe koje su se porodile bez ikakvih stimulacija i anestezija i mislila sam da mogu i ja tako. Da je trebalo da trpim tu stimulaciju 2 sata, istrpela bih. Ali 8 sati??? Mora da su se salili...
Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču?
|